ЗАВЕШТАЊЕ НЕБА И ЗВЕЗДА

Има нешто што се на земљи не може, а човек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

 

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

 

Има нешто што се на земљи никако не може.

 

Али сваки човек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

 

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

 

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

 

Може то само пророк и тајновидац, необзнанац и звезознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

 

И може то небогледац и неботворац, неботеча и невоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

 

То су људи који знају да отварају небо.

Горе је, чедо моје, све што овде немамо. Горе је све што чекамо.

 

И запамти, чедо моје, да је човеково тело на замљи, а његова душа вије се небом. Тако и тело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

 

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

 

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

 

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

 

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звездари одлазе у небо и међу звезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвезда.

 

Више их је тамо него на земљи.

 

Више их је у земљи него на земљи.

 

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

 

Народ увек живи између својих гробова и небеса својих

ЗАВЕШТАЊЕ КРВИ

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

 

Крв је вечна.

 

Крв новорођеног детета стара је хиљаде година. Детешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још пре хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човека.

И моја крв, чедо моје мило, тче у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и време на физичким и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у својој деци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке векове и далека времена.

 

Чедо моје мило, као што велика река тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из века у век.

Шта је онда човек него мали суд у коме се вечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човеку него народу. И не лије се никада за једнога него за народ. И зато дође време кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно време кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

 

Чеда моја, по крви мојој и фуху мојему, јека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв човечанска је света и у свима нама тече из једног источника. Вима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђег племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска. Миром на рат идите и ратом мир чините.

 

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

ЗАВЕШТАЊЕ ЗЕМЉЕ

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на север и са севера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запоседну поља и шуме, реке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја света на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави делови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале реке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају света, а умирали на другом крају света. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили где су дањивали. Никада нису зимовали где су летовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, реке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живели пре њиховог доласка и онима који су преживели после њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сејати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати. Запити то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе. Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу семе оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као ни жена, отети и понети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно уши у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

 

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе разлићемо се као вода низ планину у туђе реке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увек изнова рађа и храни.

Земља је вечна родиља народа.

 

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и реке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.